Сећање на патријарха Павла

Један од најдражих и по мишљењу многих и најскромнијих и највеликодушнијих патријарха које је српски народ имао.

Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, у тадашњој Аутроугарској. Остао је рано без родитеља, одгајала га је тетка која му је омогућила школовање. Жеља за школовањем га је одвела у Београд 1936. године где уписује Богословски и Медицински факултет. На Медицинском факултету стигао је до друге године док је Богословски завршио у времену када је избио Други светски рат. Због ратног стања и лоше економске ситуације 1942 одлази овчарско-кабларски манастир где је провео 2 године рата. У том прериоду усташе су убили његовог брата Душана.
Након што је скочио у хладну реку да спасе дете које се давило, доктори су мислили да је оболео од туберкулозе и да му није много остало. Тада одлази у манастир Вујан где се потпуно изоловао од осталих монаха и чудом се потпуно излечио. У знак захвалности манастиру поклања изрезбарено распеће.
1948. замонашио се у манастиру Благовештењу и добио је име Павле. 1990 изабран је за српског патријарха и устоличен је у Саборној цркви у Београду. У том тренутку је изјавио:

”Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.”

Преминуо је 15. новембра 2009 године у сну након дуге битке са болешћу. Проглашена је тродневна жалост, а колона људи била је дуга 2 километра и то уједно важи за најдужу колону која је била формирана током одавања почасти врховницима у Србији. Сахрањен је у Раковици.