Свети Сава

Растко Немањић односно Свети Сава је трећи и најмлађи син великог жупана Стевана Немање
сина Завидовог. 

Свети Сава је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве коју је и сам 1219. године након што је његов брат Стефан првовенчани 1215. године Србију са нивоа државног уређења ”жупанија” подигао на државно уређење ”краљевина”. Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. или 1193. године Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон (вероватно 25.3.1196), подигао манастир Хиландар (1198-99), први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до рата за власт између Савине браће (1202 или 1203). После измирења (1204. или 1205) велики жупан Стефан и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и цара у Никеји да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац. Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.

Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“. Образујући будуће службенике Христове цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спали мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве I Српског данас се уздиже Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба.

Read More

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића. 

- Грб -

Када се говори о грбу многи мисле да је грб Немањића аутентичан али заправо узет је од византијског грба династије Палеолога. Двоглави орао је усвојен из византијске културе и убрзо је постао симбол српских краљева као и српске државе. Може се видети на каталонској мапи из 1339. где је престоница цара Душана означена двоглавим орлом, а тај исти симбол се налази и у манастиру Љевишка. Челенка је била омиљени део грба српске властеле и врло је присутна на новцу из тог периода, употребљавала се као грб, без штита.

Оснивач династије јавља се у писаним изворима као Стефан Немања. Име Немања било је његово лично име, а име Стефан, које је настало од грчког Стефанос (Στεφανοσ), тј. „онај који је крунисан, који је овенчан”, изгледа је употребљено управо у том значењу. Сви његови наследници који су владали или су били одређени за наследнике престола такође се јављају и са именом Стефан, тј. овенчани владар. Поред владарског имена Стефан они су имали и лично име. Зато се сви наследници Стефана Немање I у једнакој мери могу назвати Стефан Немањић. Немањићи се у писаним изворима (повељама) у правилу јављају потписани само са заједничким владарски именом Стефан, а њихова лична имена која су добили по рођењу ређе су записивана. Према писању Светог Саве у Студеничком типику, његов средњи брат који је, вероватно 1196. године, наследио оца на великожупанском престолу звао се као и њихов отац Стефан Немања.^[ Савин средњи брат код свих историчара данас јавља само под заједничким именом Стефан Немањић, или као Стефан Првовенчани, али нико га не назива његовим личним именом Немања II.

Read More

Сећање на патријарха Павла

Један од најдражих и по мишљењу многих и најскромнијих и највеликодушнијих патријарха које је српски народ имао.

Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, у тадашњој Аутроугарској. Остао је рано без родитеља, одгајала га је тетка која му је омогућила школовање. Жеља за школовањем га је одвела у Београд 1936. године где уписује Богословски и Медицински факултет. На Медицинском факултету стигао је до друге године док је Богословски завршио у времену када је избио Други светски рат. Због ратног стања и лоше економске ситуације 1942 одлази овчарско-кабларски манастир где је провео 2 године рата. У том прериоду усташе су убили његовог брата Душана.
Након што је скочио у хладну реку да спасе дете које се давило, доктори су мислили да је оболео од туберкулозе и да му није много остало. Тада одлази у манастир Вујан где се потпуно изоловао од осталих монаха и чудом се потпуно излечио. У знак захвалности манастиру поклања изрезбарено распеће.
1948. замонашио се у манастиру Благовештењу и добио је име Павле. 1990 изабран је за српског патријарха и устоличен је у Саборној цркви у Београду. У том тренутку је изјавио:

”Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.”

Преминуо је 15. новембра 2009 године у сну након дуге битке са болешћу. Проглашена је тродневна жалост, а колона људи била је дуга 2 километра и то уједно важи за најдужу колону која је била формирана током одавања почасти врховницима у Србији. Сахрањен је у Раковици.

Read More

Манастир Високи Дечани

Манастир ”Високи Дечани” је један од најзнајчајнијих и најрепрезентативнијих манастира на Косову и Метохији. Градња манастира је завршена 1355. године а сликање фресака је завршено тек око 1350. године због саме природе посла, боја, фрескописаца и времена које је било потребно за осликавање унутрашњости овог манастира. Сам манастир је подигао ”Свети Стефан Урош III Дечански”, заједно са својим оцем ”Стефан Урош IV Душан Немањић” у времену добрих односа. Током градње главни неимар био је мајстор ”Вито Которанин” Манастир  је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану.Манастир се налази у  удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог Краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује њој.У време обнове Пећке Патријаршије , у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош је подигао 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле Током 19. века обновљена су манастирска здања.

Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије.

Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века. Манастир је 1903. године захватио пожар и све би изгорело да у помоћ нису притекли Арнаути. Манастир су свагда доживљавали као неки свој понос, по писању Гаврила Дожића. 

Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске. 

У манастирју постоји осликана лоза динестије ”Немањић” која је једна од најстаријих.

Read More