ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА је манастирски комплекс код Пећи, на улазу реке Пећке Бистрице у Руговску клисуру. Грађен је од треће деценије XIII века до средине XIV века, а састоји се од главне цркве Св. Апостола, уз коју је са северне стране сазидана црква Св. Димитрија, а са јужне Богородичина црква са црквицом Св. Николе - као и заједничке спољне припрате на западној страни.
Средином XIII века, из Жиче је у цркву Св. Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије. После пада Смедерева (1459) и смрти патријарха Арсенија II (1463), патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха. Његов брат Макарије постао је први патријарх обновљене патријаршије (1557-1574). Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај. За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх 1614-1647). Пећка патријаршија је страдала за време аустро-турског рата крајем XVII века, када су ове области напустили многи Срби, па и патријарх Арсеније III Чарнојевић, а 1776. Турци су је потчинили Цариградској патријаршији.
